Don’t Tell Mom the Babysitter’s Dead (1991)
Žanr: Komedija
Godina: 1991
Redatelj: Stephen Herek
Producent: Neil Landau, Tara Ison
Glavne uloge: Christina Applegate, Joanna Cassidy, John Getz
Zemlja: SAD
Trajanje filma: 01:43:00
Komedija Don’t Tell Mom the Babysitter’s Dead, kao tema recenzije, zasigurno neće biti zanimljiva naročito širokom krugu ljudi, već okvirno više onima koji su odrstali u vreme kada je ona bila aktuelna, ostavši im u sećanju i po prilagođenom prevodu Nemoj reći mami, kod kuće smo sami. No, bez obzira na ciljnu grupu kojoj je ovo ostvarenje svojevremeno bilo namenjeno, jedno je sigurno, ovakvi filmovi se više ne prave. Ne shvatite nas pogrešno, pod ovim ne mislimo na kvalitet ovakvih i sličnih filmova, jer on svakako nije na naročito zavidnom nivo, već pre svega na deficit sličnih ostvarenja u sadašnjosti.
Naime, 80-ih i prvom polovinom 90-ih, tinejdžerskih komedija je bilo u izobilju, nakon čega je njihov broj naglo počeo da opada. Može se reći da su brojna ostvarenja npr. John Hughes-a, poput Sixteen Candles (1984), The Breakfast Club (1985) ili Ferris Bueller’s Day Off (1986), obeležili tadašnje genracije. Don’t Tell Mom the Babysitter’s Dead je takođe nastavio taj kontinuetet, a znatno kasnije je to bio serijal American Pie, doduše znatno izmenjenog duha nego što su to bili pomenuti filmovi, ali ipak prisutan. Međutim, čini se da pandana pomenutim naslovima danas nema ni izdaleka.
Napomena: Recenzija sadrži elemente zapleta filma
Radnja filma naravno nije ništa spektakularno, ali ipak upoznajmo se sa njenim osnovama. Gospođa Crandell (Concetta Tomei) živi sa petoro maloletne dece, koja su takoreći „jedno drugom do uveta“. Pre nego što krene na tromesečni odmor u Australiju, gđa. Crandell ostavlja svoju decu sa izuzetno starom, naizgled ljubaznom bejbisiterkom (Eda Reiss). Nedugo nakon njenog odlaska, bejbisiterka umire, a deca ostaju prepuštena sami sebi, o čemu majku naravno ne obaveštavaju, lažući je da je bejbisiterka još uvek živa i zdrava. Kako bi barem na neki način bili zbrinuti, najstarija, sedamnastogodišnj ćerka, Sue Ellen (Christina Applegate), rešava da uzme stvar u svoje ruke, nađe posao i zbrine svoju braću i sestre. Međutim, mlada Sue Ellen, koja baš i nije navikla na disciplinu i požrtvovanost, ubrzo će shvatiti da to nije nimalo lak zadatak.
Kao što je primetno već i u samom naslovu, u ovom filmu je prisutna i umerena, gotovo neprimetna doza, čini se u “ono” vreme neizostavnih elemenata crne komedije, slično filmu koji je izašao dve godine ranije tj. ostvarenju Weekend at Bernie’s (1989). Ostatak homorističkih scena vas neće nasmejati preterano i verovatno da je njihov rok trajanja na neki način možda i istekao, ali ukoliko pripadate generacijama koje su odrastale uz ovaj film, njegovi skečevi će za vas svakako imati makar neku sentimentalnu vrednost, a uz to su veće šanse da ćete se na neki od njih iskreno i nasmejati.
Naročito genijalnu glumu u ovom filmu zasigurno nećete sresti, ali moraćete priznati da su klinci u njemu odradili zaista sjajan posao. Christina Applegate kao Sue Ellen, tek u razvoju svoje karijere, koja se nedugo zatim stišala, da bi se nešto kasnije ponovo vratila na veliku scenu. Pored nje i verovatno Josh Charles-a, ostatak ekipe verovatno kasnije niste viđali u filmovima. Međutim, u sporednoj ulozi malicioznog Bruce-a, primetićete i izuzetno mladog David Duchovny-a, čija karijera je tih godina tek trebala da krene uzlaznom putanjom. Na žalost, kada se sve sabere, čini se da nikome od glumaca ovaj film nije bio naročito efikasna “odskočna daska”.
Zanimljivo je pomenuti da nam je reditelj filma Don’t Tell Mom the Babysitter’s Dead, Stephen Herek, u duhu mladalačkih filmova, u kome smo započeli ovu recenziju, svojevremeno ponudio i film Bill and Ted’s Excellent Adventure (1989), kao i ostvarenje Rockstar (2001), koji se takođe bavi mladima i njihovim odrastanjem, ali u znatno drugačijem maniru i donekle ozbiljnijem kontekstu. Imajući u vidu mnoge teorije zavere, kao i povodljivu ciljnu grupu filmova kao što su Don’t Tell Mom the Babysitter’s Dead, često se zapitamo da li iza ovih ostvarenja postoji skriveni manipulativni karakter, vešto zavijen u simpatičan humor i nevinu priču? Ne možemo dati odgovor na ovakvo pitanje, ali je sasvim sigurno da industrija zabave krije više nego što mislimo, ali ostavimo to za neku temu na blogu.
Uprkos skromnom kvalitetu, mnogi od pomenutih filmova u ovoj recenzij, vremenom su stekli i statuse kultnih. Ovome je prvenstveno doprinela činjenica da su svi ti naslovi nalazili zajednički jezik sa tadašnjom omladinom na veoma visokom nivou, na duhovit, nevin, pomalo buntovnički, ali ne i vulgaran način. Prvi znaci gubitka ove niti su već vidljivi i u pomenutom American Pie serijalu, nakon koje ova komunikacija kao da prestaje ili prerasta u nešto drugo. Međutim, sagledamo li celu ovu temu šire, verovatno bismo uvideli da je ova pojava daleko šira od pojma filma i da predstavlja zapravo daleko šire društvene promene, pre nego samo kinematografsku krizu. No nije sve tako crno i verovatno je mnogo toga i stvar perspektive, te će i današnji tinejdžeri zasigurno pamtiti mladost po nečem drugom, nama neshvatljivom, baš kao što i nama ostaje samo da sa nostalgijom prisećamo ovih filmova, kao i vremena iz koga potiču.
Ocjena Filma: 3/5
IMDB Ocjena Filma: 
Trailer Filma:
